Ne možeš spasiti nekoga ko se ne da spasiti ali možeš uništiti sebe pokušavajući

Postoji trenutak u životu, tih, skoro neprimetan, kada shvatiš da ne možeš izvući nekoga iz tame ako on sam ne poželi da izađe.
Možeš stajati kraj njega s fenjerom ljubavi, govoriti mu da napolju ima svetlosti, pružati mu ruku, davati mu sve što imaš, ali ako on odluči da ostane u mraku – tvoja svetlost će samo postajati slabija, dok se polako ne ugasi.
I to je suština svake ljudske borbe sa spasenjem onih koji odbijaju da budu spašeni – na kraju više ne znaš koga pokušavaš spasiti: njih ili sebe.

U nama postoji taj mehanizam – srce koje veruje da će, ako dovoljno voli, ako dovoljno pruži, ako dovoljno razume, moći da promeni nekoga.
Ali psihologija nas uči da promena nije pitanje količine ljubavi koju primaš od drugih, već odluke koju sam doneseš.
Niko ne može da nauči drugoga da želi život, mir, ravnotežu – ako taj drugi nije spreman da pogleda u sebe i da prizna da mu je pomoć potrebna.

Mnogo puta ljudi s velikim srcem postanu žrtve sopstvene dobrote.
Žele da poprave sve, da zaleče svakoga, da budu ruka spasa i oslonac onima koji tonu.
I u toj plemenitoj nameri ne vide kako polako gube snagu – jer ne spašavaju drugog, već potapaju sopstveno srce u tuđi bol.
To je kao da stojiš u oluji i pokušavaš da zakloniš drugoga svojim telom – dok te vetar raznosi, a on ni ne pokušava da pronađe zaklon.

PRIDRUŽITE NAM SE i zabavite se sa nama svakog dana. KLIKNI >>>OVDE<<<

 Ljubav nije spašavanje — ljubav je izbor da pored tebe stoji neko ko želi da hoda

Prava ljubav nikada ne dolazi iz potrebe da nekog promeniš.
Ljubav nije zadatak, ni projekat.
Ljubav je prostor u kojem dve duše odluče da rastu zajedno, ne da jedna vuče drugu iz ponora.
Ali kad zavoliš nekog ko ne zna da voli sebe, tada počinješ da misliš da ćeš svojim srcem zameniti sve ono što mu nedostaje.
Pružaš, čekaš, nadaš se, objašnjavaš, praštaš, i u jednom trenutku shvatiš da više ne znaš gde prestaješ ti, a gde počinje njegova tuga.

Psihološki gledano, to se zove spasilački obrazac – sklonost da kroz pomaganje drugima pokušavaš da pronađeš smisao i potvrdu sopstvene vrednosti.
To rade ljudi koji su naučili da vole kroz bol: koji misle da moraju zaslužiti mir, da moraju dokazati da vrede time što nikada ne odustaju.
Ali istina je surova – nekad odustajanje nije izdaja, nego jedini oblik samopoštovanja koji ti je preostao.
Jer dok pokušavaš da spaseš nekoga ko ne želi da se spasi, ti polako gubiš sebe, tvoj svet postaje tamniji, a tvoja ljubav se pretvara u iscrpljenost.

Nastavak na sledećoj stranici…